http://www.nsbaptisti.org.rs/components/com_gk3_photoslide/thumbs_big/251995header2.jpglink
http://www.nsbaptisti.org.rs/components/com_gk3_photoslide/thumbs_big/178540advent_candles_cropped.jpglink
http://www.nsbaptisti.org.rs/components/com_gk3_photoslide/thumbs_big/764947omladina.jpglink
http://www.nsbaptisti.org.rs/components/com_gk3_photoslide/thumbs_big/219778upoznajte_nas.jpglink

ko su baptisti

saznajte više

koncert

pridružite nam se za Božić

aktivnosti

redovna dešavanja u koja se možete uključiti

upoznajte nas

intervjui

ko su baptisti koncert aktivnosti upoznajte nas

Rut Lehotski (79), pedagog iz Novog Sada

„Bog me je pripremao da postanem to što jesam.”

- Imali ste neobično bolno detinjstvo.

Da. Rođena sam u Novom Sadu 1933. godine, ali nemam rodbinu u Srbiji, čak nisam rodbinski povezana ni sa ostalim Lehotskima u Vojvodini. Deda se zbog posla doselio iz Čehoslovačke, a majka kao siroče iz Austrije. Detinjstvo mi je bilo lepo, ali kad sam imala osam godina počeo je rat i porodica se raštrkala. Zbog maminog porekla, nakon rata su nas odveli u jedan od takozvanih logora istrebljenja, u Kruševlju u Bačkoj. U logoru su mahom bile žene sa decom i stari ljudi i dosta ih je bolovalo od tifusa. Praktično su čekali da svi pomremo, ali ponekad su nekome naprosto dozvoljavali da pobegne. Tako je i naša majka sa nas troje dece „pobegla" nakon osamnaest meseci i stigla do nekog salaša gde smo se sakrili ispod slame. Nikad neću zaboraviti kako je čuvar ušao u štalu, stao na vrata i pogledao u slamu. Bilo je očigledno da smo tu ispod, ali do dana današnjeg čvrsto verujem da mu je Bog zamaglio oči da nas ne vidi. Hrišćanske porodice u Paćiru su nas primile. Mnogi iz logora su umrli, ali mi smo preživeli i kasnije se vratili u Novi Sad.

- Kako sada doživljavate taj period vašeg života?

Kao veliku školu za koju je Bog znao da moramo da prođemo da bi nas pripremio za ono što smo radili kasnije kao odrasli ljudi. Ja sam kao dete bila veoma povučena. Bila sam četvrto dete u porodici i nosila sam naočare. S vremenom sam kroz razne događaje i okolnosti izgradila žilavost, smelost i otvorenost u komunikaciji i ljudi koji me sada poznaju kažu da nije moguće da sam bila tako stidljiva kao mala. Ta promena mi je veliki Božji poklon.

- Poslovi kojima ste se bavili u životu zahtevaju istupanje u javnost i veštine vođe.

Upravo tako. Nakon što sam diplomirala na Filozofskom fakultetu, radila sam kao profesor nemačkog i engleskog jezika. U Sjedinjenim Državama sam stekla master iz verskog obrazovanja, a na fakultetu Mekmaster u Hamiltonu u Kanadi dobila sam počasni doktorat i postala doktor primenjene teologije. Predavala sam u srednjoj Teološkoj školi u Novom Sadu – kasnije je to postao Teološki fakultet – ali i na fakultetima u Budimpešti, Pragu i Sofiji.

- Posebno ste bili privrženi radu s decom.

Dugo sam vodila veronauku u Baptističkoj crkvi u Novom Sadu i prevodila sam, adaptirala i pisala materijal za veroučitelje. Godinama sam vodila zimske i letnje tinejdžerske kampove u bivšoj Jugoslaviji. U početku se pod velikom grupom podrazumevalo tridesetak učesnika, a posle ih je bilo sto pedeset. A ja jedini vođa kampa! Sada se ne bih usudila to da radim. Po današnjim standardima, na šest učesnika ide jedan asistent i obavezna je lekarska pratnja, a mi tada nismo imali ništa od toga.

- Kada sve to sagledate, šta je za vas crkva?

Crkva je za mene duhovna porodica u kojoj mogu da praktikujem svoje talente i darove. Deo sam zajednice u kojoj razlike na osnovu nacionalnosti, statusa ili obrazovanja nisu prepreka za jedinstvo. Nikada nisam dozvolila da bilo kakvo gorko iskustvo u životu stvori od mene osobu koja kritikuje druge. Čini mi se da nas Hristova učenja podstiču na to da širimo nadu i dobru volju. Ako neko ima sto loših osobina, pronađi onu jednu dobru. Kritika mora da ide do tačke kada nekome pomognemo, ne vredi reći „ne valjaš".